Kiseline i Baze. Elektronegativnost

Kiseline i baze imaju nekoliko definicija. Najpoznatija i ona koju vi verovatno znate je da su kiseline donori H⁺ jona a baze OH^- jona. Ali zašto kiseline doniraju baš H⁺ jone a baze OH^- jone? Razlog leži u jednoj od osobina elemenata a to je elektronegativnost.

Elektronegativnost

Elektronegativnost je jačina kojom supstanca privlači elektrone. To znači da ako imate vezu između dve supstance npr. neka supstanca XY elektroni koji sačinjavaju vezu će biti bliži supstanci koja ima veću elektronegativnost (veća vrednost elektronegativnosti i element jače privlači elektrone). Npr kod nekog jedinjenja opšte formule XY , X ima veću elektronegativnost pa bi veza između ta dva elementa trebala da izgleda u stvari ovako:

X∙∙  Y               umesto                X ∙∙ Y

X je naš elektronegativniji element, odnosno on jače privlači elektrone i zato je ova veza bliža elementu X. Koji su elementi jače a koji slabije elektronegativni? Nementali imaju veću elektronegativnost dok metali imaju manju elektronegativnost. Što i treba da nam bude logično jer nemetali teže da prime elektrone kako bi dostigli konfiguraciju plemenitog gasa dok metali teže da otpuste elektrone kako bi dostigli konf plemenitog gasa. Od nemetala najveću elektronegativnost ima F pa O pa Cl pa N itd. Postoje tabele sa podacima na interenetu sa tačnim vrednostima i do njih nije teško doći.

Kiseline

Dakle kiseline doniraju proton, tj. H⁺ jon. Hajde sada kada smo razumeli šta je elektronegativnost da vidimo zašto kiseline doniraju H⁺ jone. Uzećemo prvo kiselinu HCl. Hlor je nemetal i ima veliku elektronegativnost i iznosti oko 3 dok je za vodonik manja i iznosi oko 2,2. To znači da je elektronski par između H-Cl bliži hloru i to izgleda kao što je prikazano na slici:

Gde je H zelene boje, Cl žute a crne tačke su elektroni, odnosno veza između dva atoma. Kako su elektroni bliži Cl a daleko od H, vodoniku je lako da napusti molekul i sada postane H⁺ jon jer je taj jedan elektron koji je imao ostavio hloru. Hlor je sada negativan jer je preuzeo jedan elektron od hlora. Isti slučaj je i za HF, HBr i HI kiseline.

U slučaju H₂SO₄ kiseline, molekul izgleda ovako:

Gde su atomi H prikazani plavom bojom, S zelenom, 4 O atoma crvenom i crnim taćkama elektroni. Ovde moramo da gledamo elektronegativnosti S, O i H. Za S je oko 2,6, kiseonik oko 3,4 i za H je oko 2,2. Dakle O je najelektronegativniji. On dakle uzima elektrone, tj najjače ih privlači, ali kako je vezan i za S i za H (govorimo o 2 atoma kiseonika koja se na slici nalaze ispod atoma S) on može da ih privlači i sa atoma S i sa atoma H. Ko će prvi da "popusti"? Prvi popušta atom H jer on ima manju elektronegativnost od S, odnosno kako on ima manju sposobnost privlačenja elektrona on se odvaja od od ovog molekula. To je za prvi H atom, drugi H atom se takođe odvaja od ovog sada jona (jer jedan H⁺ već napustio moelkul) ali teže. Razlog je jer sada imamo negativno naelektrisan jon, to negatinvo naelektrisanje delimično zadovoljava i taj kiseonik sa koga treba da odvojimo drugi H atom. Sumporna kiselina disosuje i daje i taj drugi H⁺ jon, ali sam samo želeo da napomenem da njega daje malo teže u odnosu na prvi H⁺ jon.

Ova pravila dalje važe za sve kiseline.

Napomena: Rekli smo da sumporna kiselina formule H₂SO₄ daje 2H⁺ jona, hlorovodonična HCl daje naravno 1 H⁺, fosforna formule H₃PO₄ daje 3 H+ jona. A koliko daje fosforasta kiselina formule H₃PO₃? Iako po formul iona ima 3 H atoma ona daje maksimalno 2 H⁺ jona, a razlog je sledeći. Taj treći H atom je vezan za P a ne za O. Kako P ima sličnu vrednost elektronegativnosti kao i vodonik, ne dolazi do pomeranja veze između ta dva elementa i fosforasta kiselina ne daje taj treći H⁺ jon.

Baze

Baze doniraju OH^- jon. Razlog je isti kao i kod kiselina. Ako smo to razumeli, razumećemo i za baze vrlo lako. Uzećemo npr bazu NaOH

Na je zelen, O crven i H plav. Elektroni su prikazani crnim tačkama. Kiseonik ima najveću vrednost elektronegativnosti i on privlači elektrone i od Na i od H. Ali, H ima veću elektronegativnost od skoro svih metala, tako da će kiseonik pre privući elektrone preko veze koju je ostvario sa Na nego sa H. Kada jednom natrijum napusti molekul Na⁺, vodonik neće napustiti sada jon OH^- jer je kiseonik zadovoljio svju "glad" za elektronima uzevši ih od Na. I zato baze daju OH^- jone. Ovo naravno važi za sve ostale baze Mg(OH)₂, KOH, Ca(OH)₂ itd.

I za kraj da naglasim, na svim slikama nacrtani su samo elektroni koji učestvuju u formiranju veza, ostale elektrone koji okružuju atome a ne učestvuju u vezama nisam crtao zbog preglednosti slika.

Hemijske reakcije i njihovo izjednačavanje

Hemijske  reakcije

Naravno, opet neću u ovom postu navoditi definicije niti ću objašnjavati koji tipovi reakcija postoje, šta u njima nastaje, sve to opet naglašavam, možete naći na netu.  

Ok napisali smo hemijsku reakciju (reaktante i produkte) sledeće što moramo da uradimo je da je izjednačimo. Reakciju izjednačavamo kako bi smo izjednačili brojeve molova supstanci sa leve i desne strane, odnosno reaktante sa produktima. Zašto se to radi, to je već definisano zakonom o održanju mase.

Hajmo da uzmemo primer neke hemijske reakcije. Uzećemo reakciju neutralizacije H₂SO₄ sa NaOH:

H₂SO₄ + NaOH → Na₂SO₄+ H₂O

Najlakši način da izjednačimo hemijsku reakciju je da prvo obratimo pažnju na elemente koji se samo jednom pojavljuju sa leve i desne strane. U  ovoj reakciji, vidimo da se Na i S pojavljuju samo jednom i sa desne i sa leve strane. Zato ćemo početi od njih. Da smo npr. počeli da brojimo H, videli bi smo da imamo 3 vodonika sa leve i 2 sa desne, to je već komplikovano srediti. Dakle, gledamo za Na i S. Vidimo da nam se broj atoma S slaže jer ispred H₂SO₄ ne stoji ni jedan koeficijent tj podrazumeva se da tu stoji broj 1. Dakle imamo 1 sumpor sa leve strane. Takođe vidimo da imamo 1 sumpor i sa desne strane. Sada za Na vidimo da sa leve strane imamo 1 natrijum, a sa desne da imamo 2 natrijuma jer iako ispred Na₂SO₄ imamo koeficijent 1 vidimo da u subskriptu imamo broj 2 što nam se odnosi na atome Na. Da bi smo izjednačili sada br atoma Na pišemo koeficijent 2 ISPRED NaOH. Nikako ne smemo pisati u subskriptu (npr. Na₂OH bi bilo nepravilno jer na taj način utičemo na formulu jedinjenja što nikako ne smemo da radimo). Dakle pišemo dvojku ispred NaOH:

H₂SO₄ + 2NaOH → Na₂SO₄+ H₂O

Sada vidimo da nam se brojevi Na poklapaju, brojevi S se i dalje poklapaju jer dodat broj 2 nije uticao na njihov broj. Brojimo H i vidimo da sa leve strane imamo 4 a sa leve 2. Stavljamo 2 ispred H₂O kako bi smo sada izjednačili H:

H₂SO₄ + 2NaOH → Na₂SO₄+ 2H₂O

Sada brojimo kiseonik, vidimo da imamo 6 (4+2) sa leve i 6 sa desne (4+2) što se poklapa. Uspeli smo da izjednačimo hemijsku reakciju, sada je ona spremna za proračune.

Mala napomena, hajde da probamo da izbrojimo šta sve imamo u molekulu (NH₄)₂SO₄ . Uzeo sam ovo jedinjenje jer ima u sebi zagradu sa subskriptom i pravilo za ovo jedninjenje važiće za sva ostala jedinjenja na koja možete naići a koja se pišu sa zagradama.

(NH₄)₂SO₄

N: Vidimo da imamo 1 azot, ali takođe vidimo da se azot nalazi u zagradi sa subskriptom 2 plave boje. Ta dvojka znači da se sve unutar nje množi sa tim brojem. Dakle imamo 1 N ∙ 2 (dvojka koja potiče od zagrade) = 2 N. Dakle imamo 2 azota.

H: Vidimo da imamo 4 H (crvena 4) i to se sve nalazi u zagradi sa 2 u subskriptu pa imamo 4 H ∙ 2 = 8 H.

S: Imamo samo jedan S jer se on nalazi van zagrade a takođe nema subskript.

O: kiseonik se ne nalazi u zagradi pa na njega ne utiče 2, ali ima u subskriptu broj 4 pa imamo ukupno 4 O.

Oksido-redukcione reakcije

Sada već krećemo sa malo ozbiljnijim temama, takođe ovde moram spomenuti par definicija, koje ću takođe probati da objasnim tako da vam budu logične.

Oksido-redukcione reakcije ili redoks reakcije su reakcije kod kojih se jedan element oksiduje dok se drugi redukuje, zato se i zovu oksido-redukcione. Prostim rečima kod oksido-redukcionih reakcija jedan atom daje elektrone a neki drugi atom ih prima.

Postoje elementi kojima odgovara kada daju elektrone, npr metali. Zato će u oksido-redukcionim reakcijama metali davati elektrone. Kada neki elemenent daje odnosno otpušta elektrone mi kažemo da se on onda oksidovao. Te elektrone koje je neki element otpustio mora neko da prihvati, a to rade elementi kojima odgovara višak negativnog naelektrisanja, kao npr nemetali. Za elemente koji prime elektron se kaže da su se redukovali. Dakle imamo oksidaciju i redukciju u jednoj reakciji, zato se te reakcije i zovu oksido-redukcione reakcije.

Da bi smo izjednačili oksido-redukcionu reakciju moramo pronaći u reakciji šta se oksidovalo a šta se redukovalo. Da bi smo to utvrdili moramo da znamo još jednu stvar, a to su oksidaciona stanja. Oksidaciono stanje je pokazatelj kako je neki element naelektrisan. Element je naelektrisan kada on ima višak ili manjak elektrona. Naravno, ukoliko neko ima višak elektrona onda će on biti negativno naelektrisan, ukoliko ima manjak, onda će biti pozitivno naelektrisan. Oksidaciono stanje je jako bitno da se razume pa ćemo mu sada posvetiti malo više pažnje.

Kako se to utvrđuje oksidaciono stanje? Postoji par pravila. Atomi i molekuli elementranih gasova imaju oksidaciono stanje 0 (nula). npr u reakciji:

C + O₂ → CO₂

Vidimo da imamo C tj. ugljenik je u obliku atoma, to znači da on ima naelektrisanje 0. Kiseonik je u obliku molekula, ali kao što znamo kiseonik nikada ne može biti u obliku atoma u reakciji jer se svi gasovi pišu kao molekuli, odnosno sa dvojkom u subskriptu (X₂) i oni takođe imaju uvek naelektrisanje 0. Ovo takodje i za sve molekule. To je drugo pravilo, drugo pravilo kaže da ukupno naelektrisanje meolekula mora biti 0. Dakle, utvrdili smo da C, O₂ i CO₂ svi imaju naelektrisanje 0.

                                                                      _{0       0            0}

C + O₂ → CO₂

Molekul CO₂ ima ukupno naelektrisanje 0, ali da bi smo utvrdili šta nam se oksidovalo a šta redukovalo, moramo da nadjemo kako su naelektrisani elementi unutar tog molekula, odnosno kako su naelektrisani ugljenik i kiseonik u CO₂ molekulu. Neki elementi imaju skoro uvek isto naelektrisanje i ta naelektrisanja se pamte. Kao npr u ovom slučaju. Kiseonik je skoro uvek naelektrisan -2. Ovo skoro uvek nemojte da vas buni, izuzetci od naelektrisanja -2 su veoma retki i sigurno ćete ih sretati kasnije. Dakle, kiseonik ima naelektrisanje -2. Ali koliko mi imamo atoma kiseonika u CO₂? Imamo ih dva, pa je ukupno naelektrisanje kiseonika -4. Dalje, imamo 1 C atom. Kako je on naelektrisan? Rekli smo da molekul mora biti neutralan, odnosno da ima ukupno naelektrisanje 0. Kako imamo -4 koji potiču od kiseonika, onda je C +4 (-4 i +4 daju 0). To naelektrisanje pišemo iznad odgovarajućih oznaka hemijskih elemenata, za kiseonika se ne piše -4 već -2, jer je to naelektrisanje jednog atoma, onda po formuli znamo da imamamo 2  atoma kiseonika i da nam je ukupno naelektrisanje za ta dva atoma kiseonika -4. I brojevi kojima se piše naelektrisanje su rimski brojevi:

                                                                    _{0        0          +IV -II}

C + O₂ → CO₂

Za pozitivne brojeve kao npr u našem slučaju +IV možemo da izostavimo znak + i da pišemo samo IV jer se on inače pretpostavlja. Dakle, imali smo reaktant ugljenik C sa naelektrisanjem 0, i sada imamo C u produktu CO₂ sa naelektrisanjem IV. To znači da je ugljenik otpustio elektrone odnosno da se oksidovao i da mu se povečalo oksidaciono stanje, to je inače definicija oksidacije. Kiseonik sa druge strane se redukovao, odnosno primio je elektrone i smanjio mu se oksidacioni broj. Uzmite logično, ako nečemu dodate elektrone koji su negativni, logično je da će mu se onda smanjiti naelektrisanje, kao za kiseonik u ovom slučaju, tako je isto i za C ako je iz naelektrisanja 0 prešao u +IV logično je da je morao da otpusti elektrone kako bi mu se povećao oksidacioni broj. Sada elemente koji su se redukovali i oksidovali pišemo na sledeći način (na strelicama se piše koliko je otpustio ili primio elektrona naš element):

Vidimo da je 1 C atom iz naelektrisanja 0 prešao u naelektrisanje +IV i da bi to uradio morao je da otpusti 4 elektrona (na strelici pišemo + 4 e^-).

Za kiseonik, vidimo da je kiseonik iz naeleketrisanja 0 (kako gasove ne možemo da pišemo kao atome, kao za C uvek ih pišemo u obliku molekula, tj u obliku X₂) u nalektrisanje -II. Kako smo napisali 2 atoma kiseonika sa leve strane (kao molekul) moramo da napišemo isti broj atoma i sa desne strane i pišemo 2O.

Ukupan broj razmenjenih elektrona mora biti jednak nuli. Ugljenik je dao 4 elektrona, jedan kiseonik prima 2 elektrona a kako mi imamo 2 atoma kiseonika onda imamo da kiseonik ukupno prima 4 elektrona i to nam je 0 jer je +IV i -II∙2 = 0.

Da bi smo odredili naelektrisanje elemenata nekog molekula moramo da upamtimo da H najčešće ima naelektrisanje +1, O ima najčešće -2, metali prve grupe periodnog sistema imaju +1 a metali II grupe periodnog sistema imaju naelektrisanje +II, nemetali VII grupe periodnog sistema imaju -I naelektrisanje. Iz periodnog sistema takođe možemo da odredimo naelektrisanja elemenata na osnovu njihovog rasporeda, ali to će biti neka druga tema. Kada upamtimo tih par pravila možemo lako da odredimo naelektrisanja. Npr. za molekul NaOH: znamo da je H +1, da je O -2, onda naelektrisanje Na mora biti +1 da bi ceo molekul bio naelektrisan 0. Za molekul Mg(OH)₂ znamo da je H +1 ali kako imamo 2 atoma H onda je to +2, da je za O -4 (jer imamo takođe 2 atoma O) i onda da bi ceo molekul bio naelektrisan 0 Mg je +2.

Evo jednog primera reakcije koja nije oksido-redukciona, čisto da bi ste razlikovali:

2NaOH + H₂SO₄ → Na₂SO₄ + 2H₂O

Zašto ovo nije okisdo-redukcija? Zato što ni jedan element nije promenio oksidaciono stanje, Na je +1; H +1; O -2 i S -6 u svim molekulima.

Evo jedne malo komplikovanije reakcije okisod-redukcije:

I   VII   -II          I    III   -II               I VI -II              I  VI  -II           II     VI -II           I   -II        IV -II

KMnO₄ + H₂C₂O₄ + H₂SO₄ → K₂SO₄ + MnSO₄ + H₂O + CO₂

Naravno, naelektrisanja sam ja napisao ali vi morate da ga odredite po gore opisanim pravilima. Pišemo šta se okisdovalo a šta redukovalo. Mn nam se redukovao iz Mn(VII) u Mn(II) i C nam se oksidovao iz C(III) u C(IV) pa to i pišemo:

     

Ispred C(III) pišemo br 2 jer 2 atoma C figurišu u formuli H₂C₂O₄ pa onda moramo i tu 2 da pišemo i za C(IV) da bi smo imali izjednačen broj C atoma (slično kao i za primer sa kiseonikom u prethodnoj reakciji). Vidimo da Mn daje 5 e^- a dva C primaju samo 2 e^-. Sada da bi smo izjednačili brojeve elektrona, moramo prvu reakciju za Mn da pomnožimo sa 2 i drugu sa 5 da bi smo imali ukupno po 10 reazmenjenih e^-.

Sada imamo tačan broj razmenjenih elektrona i samo ove koeficijente prepišemo u našu početnu jednačinu. Tako što pišemo brojeve 2 ispred molekula koji imaju Mn (oni koji imaju VII i II, tj. samo oni molekuli sa Mn koji su prešli iz Mn(VII) u MN(II) ) i 10 ispred molekula sa C (oni koji imaju oksid stanja III i IV). Napomena za molekul H₂C₂O₄ kod njega ne možemo ispred da pišemo 10 jer on već u sebi sadrži 2 atoma C pa zato ispred pišemo koeficijent 5 (5 ∙ 2C = 10 C atoma)

2KMnO₄ + 5H₂C₂O₄ + H₂SO₄ → K₂SO₄ + 2MnSO₄ + H₂O + 10CO₂

Ovo sve smo uradili ali to još uvek nije kraj, mada sada ide najlakši deo. Molekule koje smo na ovaj način izjednačili (KMnO₄; H₂C₂O₄; MnSO₄ i CO₂) više ne diramo, tj njihove koeficijente više ne prepravljamo, samo izjednačimo atome u ostalim molekulima na osnovu ovih već dodatih koeficijenata. To radimo na sledeći način . Imamo 1 S atom sa leve a 3 sa desne. Dodajemo 3 ispred H₂SO₄, zatim, sada imamo 5∙2 + 3∙2 = 16 atoma H sa leve a sa desne samo 2 pa pišemo 8 ispred molekula H₂O. Sada samo izbrojimo atome O. Imamo 2∙4 + 5∙4 + 3∙4 = 40 atoma sa leve i imamo 4 + 2∙4 + 8 + 10∙2 = 40 atoma sa  desne, atomi O se poklapaju. Pa nam je izjednačena reakcija:

2KMnO₄ + 5H₂C₂O₄ + 3H₂SO₄ → K₂SO₄ + 2MnSO₄ + 8H₂O + 10CO₂

Da bi ste savladali ovu oblast, kao i svaki proračun morate da je vežbate, ali nadam se da će vam sada biti bar malo jasnije uz ovo objašnjenje.

Endotermni i egzotermni procesi- Rastvaranje i kristalizacija

Svi manje više znamo definicje da je egzotermni proces, proces u kome se oslobađa a kod endotermnog procesa se ulaže toplota. Da se to meri promenom temperature sistema ili npr za hemijsku reakciju da se to utvrđuje računanjem promene entalpije reakcije. Ali hajde da probamo da razumemo zašto je neki proces egzoterman ili endoterman, da nam to bude logično za neke pojave u prirodi i svakodnevnom životu.

Najbolji primeri za to su rastvaranje ili kristalizacija neke soli.

Možda će jedna od tema biti posvećena kristalnoj rešetci ali hajde da pretpostavimo da već znate šta je kristalna rešetka a šta su slobodni joni. Ukratko, slobodni joni su atomi ili delovi molekula kojima nedostaju elektroni pa su zato + ili imaju višak elektrona pa su onda - naelektrisani i mogu slobodno da se kreću po sistemu, dok je kristalna rešetka stanje u kome su atomi (ili joni) pravilno rasporedjeni, kao kada bi ste zamislili vojnike koji čekaju u stroju.

Hajde da probamo da zamislimo da rastvorimo kuhinjsku so i da utvrdimo logično da li je to endoterman ili egzoterman proces. Kuhinjska so je čvrsta supstance. To znači da imamo kristalnu rešetku koju sačinjavaju natrijumovi i hloridni joni. Mali deo ovakve kristalne rešetke možete videti na sledećoj slici:

Gde su žute sfere joni hlora a zelene joni natrijuma. Vidimo da su te sfere povezane medju sobom, u ovom slučaju i to su jonske veze kojim se oni drže i zato se ti joni ne kreću, zato je kuhinska so u čvrstom stanju. Šta se dešava kada mi ubacimo ovu kristalnu rešetku odnosno so u vodu? Dolazi do rastvaranja, ali kako?

Jon natrijuma je pozitivno naelektrisan, jon hlora je negativno naelektrisan, a molekul vode je dipol. Šta to znači dipol? To znači da ima dva pola, odnosno da mu je jedan kraj pozitivno naelektrisan (deo gde su 2 atoma vodonika) i jedan kraj negativno naelektrisan (deo molekula gde se nalazi atom kiseonika). Kada taj dipol, odnosno molekul vode priđe rešetci, pozitivan kraj molekula vode se okreće ka atomu hlora koji je negativan. Kako je voda prepuna molekulima vode, sve veći i veći broj molekula vode će okruživati jon hlora. Kada dovoljan broj molekula vode okruži jon hlora, oni će ga odvojiti, istrgnuti iz kristalne režetke i sada je jon hlora "slobodan" odnosno nije vezan za jone natrijuma. Ovaj proces, kada molekuli vode okružuju neki jon se naziva hidratacija.

Isto se dešava i sa jonima natrijuma, koje okružuju molekuli vode ali sada sa negativnim krajem jer je jon natrijuma pozitivan i takođe ga odvajaju iz kristalne rešetke. Ako smo dodali malu količinu soli ovo se dešava sve dok se potpuno ne rastvori kristalna rešetka i svi joni pređu iz kristalne rešetke u rastvor. Ovaj proces možete videti na slici ispod, samo mala napomena, plavi molekuli su molekuli vode i iako na slici samo 2 molekula vode okružuju jon u pitanju je ipak veći broj molekula vode ali kako bi slika bila pregledna ja sam stavio samo 2 molekula vode.

Ok, rastvorili smo kristalnu rešetku ali kako ja da znam da li je proces egzoterman ili endoterman? E sada treba da uključimo logiku. Imali smo jone koju su bili mirni (u kristalnoj rešetci) i kada smo ih rastvorili mi smo ih pokrenuli (kada su postali hidratisani). Ajmo sada na trenutak da zamislimo fudbalski teren na kome stoji lopta. Lopta stoji i naravno neće se pokrenuti sama od sebe, da bi se pokrenula mi moramo da je šutnemo nogom. Šta smo tada uradili? Mi smo uložili svoju energiju i predali deo energije lopti, odnosno mi smo joj dali kinetičku energiju. Odnosno, da bi lopta počela da se kreće ona je morala da primi neku energiju, tj primila je energiju koju smo mi uložili. Pa ako smo mi imali mirne jone u kristalnoj rešetci i tokom rastvaranja su se pokrenuli, da li su onda oni primili ili odali energiju? Oni su primili energiju, ako u slučaju kod lopte. Samo u slučaju jona energiju koju joni dobijaju dobijaju iz sistema. A ako se ulaže energija u neki sistem to je onda endoterman proces, dakle razaranje kristalne rešetke endoterman proces.

Hajmo sada da razmislimo kakav je proces kristalizacije. Ako smo imali rastvorene jone i dobijamo kristale, šta se u stvari desilo? Imali smo jone koji su se kretali i sada su odjednom stali. Ako su se  kretali to znači da su oni imali energiju, a kada stoje to znači da nemaju više tu kinetičku energiju. Šta se onda desilo? Onda su oni jednostavno oslobodili tu svoju kinetičku energiju. Zato se pri procesu rastvaranja čaša hladi, jer je to endoterman proces, odnosno proces pri kome se troši energija.

Nadam se da je sve ovo bilo logično i u sustini to bi bilo to, ali postoji jedna mala caka koju moram da spomenem, ako ste srednjoškolac ovo vam je verovatno bilo dovoljno i ovaj pasus možete da preskočite i da nastavite sa naslovom "slično se u sličnom rastvara" ali ukoliko ste student onda morate da uzmete još jednu stvar u obzir, a to je proces hidratacije. Da bi smo rastvorili nešto mi smo imali pored razgradnje kristalne rešetke i proces hidratacije. Moramo uzeti u obzir kakav je proces hidratacije, egzoterman ili endoterman? Hajmo opet da uključimo logiku. Molekuli vode su se kretali kroz rastvor, naišli na jone, okružili odnosno sada su oni formirali neku vrstu veze odnosno usporili svoje kretanje delimično i zato je proces hidratacije egzoterman. Čekaj, pa je li rastvaranje endoterman kao što smo gore naveli ili egzoterman proces zbog hidratacije? Rastvaranje je skoro uvek endoterman proces, a to da li će biti endoterman ili egzoterman u stvari zavisi od ova dva ukupna procesa, osnosno šta će biti veće. Jednostavno, ako nam je više potrebno energije za razgradnju rešetke nego što nam se oslobodi energije pri hidrataciji (što je najčešće slučaj) onda će proces rastvaranja biti endoterman. Ili biće egzoterman ukoliko je obrnuto. Isto ovo važi i za proces kristalizacije.

Slično se u sličnom rastvara 

Da li ste razmišljali zašto se nešto rastvara u vodi a nešto ne i šta znači ova izreka "slično se u sličnom rastvara" ? Naveli smo u textu gore da je voda dipol, da ima jedan + i jedan - kraj. Takođe, rekli smo da se so sastoji od jona natrijuma (koji je +) i jona hlora (koji je -). To je ta sličnost koja se spominje. Voda je u mogućnosti da rastvori kuhinjsku so zato što joj je ona "slična" odnosno sastoji se od jona koji imaju naelektrisanje. Zato se npr. plastika ne rastvara u vodi, jer se ona ne sastoji od jona pa voda ne može da se orjentiše i hidratiše molekule od kojih se plastika sastoji.

Kako je voda polarna (dipol) ona rastvara polarne supstance a ne rastvara nepolarne. O ovome će takođe biti više reči u nekoj od tema, odnosno kako se utvrđuje da li je neka supstanca polarna ili nepolarna.